Čitate moj blog, a ja nikako da se upoznam sa vama... predstavit ću vam se inspiracijom frendice koja je slični postić napravila na svom blogu, a mene motivirala da se predstavim u drugom svijetu - svom svijetu.
Čajek od jabuke-cimeta spreman u mojoj najdražoj staklenoj šalici sa ofcama :) TEA TIME! :)))
Visim na netu, a sutra pišem kolokvij... imam volje za piskaranje, a nemam za učenje, jooooj, možda ću ga nakon ovog tipkanja dobit. Oni topli kiflići koje mama sprema mame me u kuhinju, a volja me ostavlja za stolcem, danas mi je jedan od ovih dana:
Često razmišljam ... dečko me ćesto zna ulovit u tom elementu kad nisam 100% koncentrirana na razgovor ili zaboravim da mi je rekao neku činjenicu pa ćesto ispadnem sa rečenicom: "joj sorry, kaj si reko? razmišljam o xxxxxxxxxxxxxxx stvarima koje me trenutno brinu. "
Kavu ne pijem! kavvvvva mi više škodi neko donosi dobro. Tresem se od nje, drhtim, nikako ja i kafa. Svi me stalno nude kavom kome god dođem u goste, pa 300 tisuća puta moram reći - NE PIJEM KAVU! ne sumnjam da će me slijedeći put ponovo pitati -.-
Prije sam pisala dnevnik kak bi me opustilo nešto samo da se izjadam, ili podijelim sa onim papirima na koje sam pisala svoje priče, uzbuđenja, strahove, brige...a sad se svelo sve na blogić... ne žalim, ne brinem što će drugi reći, a istovremeno upoznavam ljude sličnog karaktera i premda se ne poznajem s njima.
To je kao kad djetetu daš lizalicu pa je ono tak sretno i veselo što je dobilo nešto slatko. Tako je i meni slatki dan kad pročitam nečiji komentar koji je ostavljen na blogu, a nerijetko mi i razveseli one dane kad bi rađe nekog zadavila ;)
Zato smatram da je blog koji vodim prava stvar, možda je average, ali ne kanim glumit savršenstvo ili nešto slično tome, to onda nebi bila ja, stoga se nadam da sam na dobrom putu i u životu:
22 su mi godine, svi kažu -oh mlada si, kakve te još brige u životu čekaju... vjerujte, prošla sam toliko briga koje nemaju niti odrasli ljudi, pa kad mi netko to kaže rađe bi mu poslala poštom svoj "video" života da si razmisili bi li mi ponovo to reko... ponekad si mislim da ono što je srećom ostalo iza mene, da je poput neke teške drame...ali ne želim preuveličavat. Svatko nosi svoj kamen na leđima, nečiji je veći nečiji manji, samo je malo onih koji to razumiju:
Dođu i crni dani, ne kažem da ih nemam, tj. nebi niti rekla da su crni, nego mi nekako donesu peh zbog kojeg se loše osjećam, negativnu energiju, to me bedira, a u takvim se situacijama osjećam:
Nije sve tako sivo... pogled u osunčano ili vedro nebo...oh, fali mi moj balkon i gledanje onih slatkih malih lastavica...prije nego sam se odselila iz stana u kuću... mogu to radit i danas :) ali ne na -10, e ljeto i izležavanje na ležaljki.....................................................................................................................
Evo još nekih kojih se držim:
Dakle zašto ove slikice: Nikad ne odustajem jer sam se opekla već nekoliko puta u tome što sam odustala od nekih situacija npr. kolokvija, projekata, ali i one privatnog karaktera...stoga, ne! ne odustajem više! Ne volim biti sama... love me neke fobije :// Avion želim ponovo posjetit :) putovala sam ove godine prvi puta - istovremeno adrenalin-strah-bijes-želja da gledaš kroz prozor i nemaš dojam da si 6000km iznad zemlje!
Zašto mrzim zadaće? zato što sam na 4.godini faksa i još uvijek nam davaju zadaće koje nemaju smisla! Gušt mi je napisati seminar, projekte, timski rad, ali halooo? zadaće tipa: izrazite svoje mišljenje i dojmove na temu xy do slijedeći puta i predajte. A najmoćniji su mi oni koji traže odmah na predavanju da to napravimo...-.- i...iza svakog položenog ispita, pravde koju izborim pred starcima :P i slićno osjećam se kao ova mica maca :D hahaha
I to sam vam uglavnom ja...smirena, ćesto samozatajna /dosadna, znatiželjna plus ono što sam stvorila u vama o sebi! :) ... još uvijek učim biti pozitivna i cijenit svoje male ali uspješne korake u životu iza kojih ostavljam vlasititi ponos :
.jpg)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
.JPG)
